ER 21

 

 

Шетала се Јерина госпођа е = је

по лепоме равном Смедереву лѣпоме (јат = е?) т = д

с везирови, своји пријатељи. свои = своји л = љ

Говорила Јерина госпођа: ћ = ђ

"Везирови, моји пријатељи,

у мог сина слепога Стефана слѣпога (јат = е?)

нашло му се оно мушко чедо ж = ш

а у чеда чудан белег има: бѣлег (јат = е?)

из главе му златне косе расту.

Ја се бојим отеће вам царство д = т

већ радите да га уфатите

те га жива на огањ мећите."

Слушала је лепа Анђелија лѣпа (јат = е?)

невесело по двору шетала

шетајући и сузе ронила. тетаюћи = шетајући

Питао је слијепи Стефане: слѣпи (јат = ије? е?)

"Хе госпођо, лепа Анђелијо, ан'ћелi'ѡ

која теби голема невоља

те ти шеташ по бели дворови, бѣли (јат = е?)

те ти шеташ, грозне сузе рониш."

Говорила лепа Анђелија:

"Господине, слијепи Стефане,

јучер шета Јерина госпођа

твоја мајка и моја свекрва

с везирови своји пријатељи

пак говори твоја мила мајка: i = ј

'Везирови, да моји пријатељи,

у мог сина слепога Стефана

нашло му се оно мушко чедо

из главе му златне косе расту

ја се бојим узеће вам царство

већ радите да га украдете

те га жива на огањ сложите'.

Говорио слијепи Стефане:

"Хе госпођо, лепа Анђелијо,

ја сам Стефан без очију

сестра ми је очи извадила

те не могу књиге написати

веће пиши ситну белу књигу

те ју пошљи до Будима града

до светлога краља будимскога свѣт'лога (јат = е?)

да нам прима нејакога Максу i = и

док нам Макса повише нарасте."

Скочила је лепа Анђелија

те написа књигу жалосну

те ју посла краљу будимскому.

Кад је краљу књигу разгледао,

онда краљу другу написао

те послао равном Смедереву

и послао верне слуге своје вѣрне (јат = е?)

до деспота слијепога Стефана

и узео сина Стефанова

држао <га> себи код кољена

ранио га и одранио га

те Макса велики нараста.

Не могли га Турци да украду

и живога на огањ да сложе.